О књизи: година / Виктор Лазаревич Пољаков (1881-1906) - један од „заборављених” песника Сребрног доба. Ипак, његове песме су несумњиво вредне пажње. Међу његовим књижевним познаницима јавили су се песници као што су: А. Блок, А. А. Кондратјев, Валериј Брјусов и Александар Блок, рецензије његове једине постхумне збирке (Пољаков В. Песме. Санкт Петербург: Тип. „Сиријус”, 1909. – 114 стр. ., 1 л портрет - 600 примерака). Брјусов је посебно писао о њему: „...Песме В. Пољакова нису први експерименти аутора пред којима је дуг пут усавршавања, већ чврсто, самоуверено започет говор, који је прекинут тек на првим речима. Зато се В. Пољаков тако често појављује у поезији не као ученик, већ као учитељ...” „...Пољаковљев поглед на свет, напротив, изгледа као нешто целовито, потпуно само по себи и крајње оригинално. Рођен је са одређеним погледом на свет, спољашњи утицаји нису могли ни да промене, па чак ни да уздрмају овај поглед на свет, а у свом даљем деловању песник је морао само да продуби оно што је од самог почетка слутио...“ Георгиј Иванов и Ирина Одоевцева су му чак посветили песму у писмима Роману Гулу, Владимир Марков и Иванов су га се сетили средином века. „...други стихови су посвећени сећању на једно изузетно створење. Авај, његову постхумну књигу немам и не могу нигде да набавим: нико је тада није приметио. Сергеј Пољаков (Г.И. стално погреши име песника...) - из породице тих истих милионера, на овај начин извршио самоубиство - у Паризу, на плесу Трокадеро увече, пришао је згодан младић у цилиндру и реповима неки Француз је седео на клупи и, подижући цилиндар, питао колико је сати? Рекао је: пола десет. Младић (С. Пољаков) је подигао цилиндар, захвалио му се, одступио и пуцао у себе. Одмах поред ав. Анри Мартин бал је почео у вили његових родитеља. Зашто? Питао сам својевремено његовог брата – нико није знао. Постхумна збирка, нећу претеривати, била је на врхунцу Боратинског...“ Песма Одојевцеве посвећена судбини Виктора Пољакова „Медитерански пакао...“ објављена је у Новом журналу (1957, књига ЛИ) са посвета: „У знак сећања на песника Сергеја Пољакова (1909)“ и са погрешно назначеном годином смрти, осим имена. Укључено, ревидирано, у њену збирку „Портрет у римованом оквиру“ (Париз, 1976). Сам Георгиј Иванов садржи реминисценције из Пољакова у песми „Фризура и костим се мењају...“ (Нови часопис, 1952, књига КСКСКСИ). О томе види Н.А. Богомолов у „Руској књижевности прве трећине 20. века” (Томск, 1999, стр. 444-446). Заснован је на песмама из књиге „А срце жуди за пуцњем...“. М, 2003. Ц. 38-68.